Читав век Срби су управљали манастиром Мар Саба у Јудејској пустињи, a Бранко Ћопић се пред смрт испео на Синајску гору, каже протосинђел Јован Ћулибрк.

‘Наша веза са Светом земљом је вишеструка и она, како сведоче најстарији глагољички словенски рукописи нађени у манастиру Свете Катарине на Синају, потиче још из времена свете браће Кирила и Методија. Није Свети Сава залуд походио Свету земљу два пута за живота, нити је узалуд настојао да се уради превод Јерусалимског типика. А тај завет му је испунио тек архиепископ Никодим Пећки’, прича протосинђел Јован Ћулибрк о вишевековним нераскидивим духовним везама Срба са Јерусалимом и Светом земљом.

Отац Јован (44), настојатељ манастира Морачник, као координатор Одбора Српске православне цркве за Јасеновац, већ неколико година борави у Јерусалиму где проучава холокауст у Меморијалном центру „Јад Вашем“ и на Јеврејском универзитету.

Да ли су Срби оставили значајне трагове у Јерусалиму и Светој земљи?

Манастир Светих Архангела, задужбина краља Милутина, постоји у Јерусалиму и данас. То је једина од великих светиња које су биле угрожене злоћудним и превратничким XVII веком, а која је и данас остала без Срба. Слава Богу, манастир је, као и његова велика српска рукописна библиотека коју је описао Димитрије Богдановић, у православним рукама Јерусалимске патријаршије. Ако се осврнемо у скорију историју, наши избегли официри и војници учествовали су током Другог светског рата у бици код Ел Аламејна, а још је међу нама много оних који су учествовали у мировним мисијама на Синају од 1956. до 1967. То многи знају, али да су Срби управљали Манастиром Светог Саве Освећеног (Мар Саба) у Јудејској пустињи скоро пун век, да се Бранко Ћопић пео на Синајску Гору пред своју несрећну смрт и да је српски монах Никон у XV веку описивао Дамаск, познато је само малобројним.

Шта за православног верника значи бити за Васкрс у Јерусалиму?

Доживети Васкрсење Христово у Храму Васкрсења значи суочити се са празним гробом Христовим. То је потврда да то човечје тело које је Бога примило није више могло да издржи да буде затворено у овај свет који је имао свој неумољиви поредак живљења у којем се знало кад се живи и кад се мре. Примљеном силом то тело је васкрсло и вазнело се у загрљај Оцу свом небесном, одакле нам – с фреске у куполи сваког нашег храма – Христос вечно долази да нама, уцрковљеној браћи својој, снесе тај очев загрљај.

Оваплоћење друге личности Свете тројице главни је доживљај новозаветне цркве. Оно јесте чудесно и невероватно и зато јесте одмах постало „Јудејима саблазан, а Јелинима лудост“. Сведочећи и образлажући јављање Бога у телу, црква је дефинисала свој идентитет пред собом и пред светом, нудећи ту чињеницу као суштину своје проповеди, оно једино ново што се десило од стварања света.

Црква своје упориште темељи и у реалном Христовом животу?

Васкрс можда највише од свих празника призива да осетимо колико је стваран и опипљив Христов живот на земљи. Погледајте Александријску патријаршију о чијем животу, нажалост, мање знамо. Она је све своје биће саздала на једном једином новозаветном догађају, на бегу Праведног Јосифа са Богородицом и Богомладенцем у Египат. Или споменимо Антиохијску помесну цркву о којој знамо још мање. Сама чињеница да је Христос походио Тир и Сидон, у данашњем Либану, чини те градове делом свештене историје, а Антиохијску патријаршију чуварем библијске повести. А да не говоримо о томе да се велики део дела апостолскихзбива у тој средини, на путу за Дамаск и у њему самом. Треба споменути да Сирија чува гроб Текле равноапостолне, ученице апостола Павла, и тиме живо сведочанство о времену када је Богочовек телом обитавао међу људима.

Млађе генерације у земљи вас памте по раду на пројекту „Деца апокалипсе“ и покушају да се помири поп и рок музика са православљем?

Многи познају мој рад у часопису „Светигоре“ Митрополије црногорско-приморске и превод књиге „Деца апокалипсе“, који је дао име емисији на Радио Светигори, која је данас доступна и на Интернету. Највећи број људи зна за музички пројекат „Песме изнад Истока и Запада“.

Био је оних који су очекивали да ће „Песме изнад Истока и Запада“ да понуде неки модел или шаблон за „православну поп културу“. Други су веровали да смо то и покушали да урадимо. Искрено се надам да су обе те групе остале разочаране. Нема готових модела и шаблона, и тај це-де није представљао ништа друго него једна отворена врата, где су се срели владика Николај са својим песмама и једна група врло разноликих музичких стваралаца. Резултати тог сусрета су вредни и занимљиви, некоме богами и иритантни и данас, једну деценију касније, и верујем да ће бити дуго. Мислим да смо, пре свега, добили одличан музички албум.

За разлику од Јевреја, утисак је да код нас слаби занимање за образовање о холокаусту, да ли је то тачно?

Ближи се дан устанка јасеновачких логораша, 22. април, за који тешко да неко у Србији зна да је то званични државни датум сећања на жртве холокауста и геноцида у Другом светском рату. Име Јасеновца можете наћи на споменицима у Њујорку, Јерусалиму и Бањој Луци – у Београду га нема, као што је и Старо сајмиште још нигдина. Судећи по овоме, заиста би човек рекао да сте у праву.

Међутим, судећи по енормном интересовању просветних радника на семинару одржаном у Новом Саду, јануара ове године, дебело грешите. Чини се пре да држава не одговара на изузетно занимање за ову, колико год тешку, оно ипак суштинску тему. То нам потврђује и прошлогодишње искуство: након што су се први наши просветни радници вратили из „Јад Вашема“, у школама широм Србије први пут је обележен 22. април! У том погледу се показује да је страдање у Другом светском рату један од оних великих догађаја који су попут Косовске битке камени међаши нашег бића.