Свети Сава је у праксу увео обред крсне славе на литургијској основи. Од светога Саве се тај обред, као и обичаји који га прате, поступно формирао, док се није развио до данашњег облика. Данашњу форму тог обреда у прошлом веку (1862) коначно је уобличио митрополит Србије Михаило. Од бројних имена која је имала ова појава некад, а има их и данас, најраспрострањенија су: крсна слава и свечари.

У неким крајевима (Војводина, Београд…), обичај је да свештеник пре славе дође у дом да освети водицу. Домаћица припреми чинију са водом, босиљак, свећу, кадионицу, тамјан и упали кандило испред иконе. Тада свештеник освети воду којом ће домаћица умесити славски колач. За ту прилику потребно је припремити: кадионицу, ватру (или брикет специјалног угља) и тамјан, затим свећу и свећњак (чирак), киту босиљка и посуду чисте воде – и све то да буде на столу, окренуто према икони крсне славе, која се иначе налази на источном зиду собе.

Освећену водицу домаћица третира као светињу: пажљиво њоме рукује, чувајући је на одређеном месту. Па кад, уочи самога дана славе, приведе крају све своје припреме за сутрашњи дан, онда том водом и брашном меси славски колач; томе се дода и потребна количина соли и квасца. У неким крајевима, слава већ почиње уочи дана вечером, јер је то, литургијски гледано, већ нови дан – дан славе: служено је вечерње, односно бденије сутрашњем празнику. Ипак, врло је ретка појава да се већ тада реже колач то се чини на сам дан славе.

Кад осване дан крсне славе, у цркву се носи колач, жито и црно вино. У храму се врши заједничко освећење жита и благосиљање хлеба и вина, а онда свештеник свако жито посебно прелије и сваки колач посебно реже. Том приликом свечар преда свештенику, пре свете литургије, читуљу (списак живих и преминулих чланова породице) ради помена и вађења честица на проскомидији – живих за здравље, а упокојених за покој душе.
Домаћин приложи цркви своје дарове: тамјан, зејтин, вино – приложи чега може и колико може. У новије време је све чешћа појава да се прилаже новац па да га црква троши сходно потребама.

Тамо где је наслеђена породична пракса или се заводи нова пракса, да се чин резања колача врши у кући, треба урадити овако.
Још увече или рано изјутра ставити на сто све што је потребно за обред, а сто је окренут икони, односно истоку.

На столу треба да су колач, жито, чаша црног вина; затим свећа у чираку, списак живих чланова породице ради молитвеног спомена, затим ручна кадионица са брикетом и шибицом; поред вина и жита налази се кашичица, а поред колача нож. Свећа се пали пред сам почетак обреда, а може и раније – док је кандило упаљено још увече и горело је у току ноћи.

Кад свештеник дође у свечарску кућу, на столу је све што је потребно. После уобичајеног поздрава, домаћин приђе свећи, прекрсти се и припали је. После почетног возгласа, молитве Господње Оче наш и тропара славе, свештеник чита молитву за освећење жита. За време овога обреда окаде се: икона, свећа, колач, жито, вино, просторија у којој се слави, као и присутни чланови породице и гости. Непосредно после тог обреда, не прекидајући ток свештеник прелази на резање славског колача. За то време почињу да се певају тропари.

Све важније обредне радње и обредни материјал о слави воде непосредно порекло из Свете литургије, шире узето – односно из Цркве: у томе се огледа црквени карактер славе. Обред славе, као и сви други обреди у Цркви представљају облик комуникације или општења човека са Богом – зато је свака молитва лично интонирана, и све – осим оних које се односе на индивидуална лица – имају облик множине, што изражава саборни карактер молитве: баш као и у самој Божанској литургији у којој се молимо за све, за цео свет.

У тој саборности није брисан ниједан појединац, ма како био мали и незнатан пред људима, а граматичка множина не представља накнадни збир, него укупност, саборност – заједницу.

Свештеник прво молитвено призива Господа Исуса Христа да благослови предложени хлеб и вино, изговарајући три пута речи: ‘Господе Исусе Христе Боже наш, благослови овај хлеб и ово вино Духом твојим Светим свагда, сада и увек и у све векове векова. Амин.’ Затим обема рукама узима хлеб и подиже га, окренут икони, односно истоку: ‘Господе Боже, приносимо Ти ово у славу и част светог…; његовим молитвама прими, Премилостиви, ову жртву у свој наднебесни жртвеник.’

Затим спушта колач и реже га по доњој кори у виду крста и прелива га вином чинећи знак крста. Колач окрећу свештеник, домаћин и сви присутни – кружно, у десно, док се певају тропари. Исти тропари се певају и на венчању, као и приликом рукоположења у чин ђакона, презвитера и епископа. Окретање колача у круг означава вечност. Круг је симбол вечности.

После овога колач се ломи на пола и стављају се његове половине доњом кором једна према другој, тако да прорезана мекота једне и друге половине буде окренута горе: њу целивају свештеник и домаћин три пута. Свештеник говори: ‘Христос међу нама.’ Домаћин одговара: ‘И јесте и биће.’ За време певања тропара колач су окретали сви присутни – домаћи и гости; ако их је било много, онда они ближи непосредно су окретали колач, а они даље њиховим посредовањем били су у вези са колачем, држећи сваки руку на рамену онога ко стоји испред њега. Ту појаву имамо ређе у кући, али је зато имамо често, готово редовно кад је у питању храмовна слава, школска слава, еснафска и сл. јер се и тамо реже колач а присуствује велики број верника.

Пошто је завршено целивање славског колача, певају се тропари који су у овај обред ушли из празничкога бденија, односно јутрења.
Иза тога дође јектенија у којој се моли за народ, архијереја, православне хришћане и на крају за укућане – по имену. На крају, као и обично, мали отпуст. Тада дође честитање.

Славски ручак, као и све обредне понуде, није јело ради јела, него је то заједничко обредно једење и пијење (со-јастије и со-питије). Зато о слави домаћинова кућа није само гостољубиви дом него истовремено и нека светионица: и кућа и породица су црква (заједница) где се приносе Богу на дар побожне мисли, жеље, захвалност, дочекују се и примају гости, по узору на библијскога праоца Аврама који је угостио три непозната тајанствена путника.