Свештеничка служба у цркви је продужена апостолска служба. Суштина свештенства је, по речима светог апостола Павла ‘бити све свима’, бити свакоме Христос. Свештеник, рукоположен на светој евхаристији, јесте онај ко чини Христа присутним, који ‘представља’, али у врло реалном смислу, Христову бригу, Христову љубав и Христово учење.

Где год су оснивали нове црквене заједнице, апостоли су рукополагали епископе за своје наследнике, а ови касније за помоћнике себи свештенике и ђаконе. То је црквена јерархија. Она води порекло од самога Господа Христа и од Светог Духа који је на Педесетницу сишао на апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто крштење, исте Свете тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету тајну свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се непрекидно то апостолско наслеђе, апостолско прејемство, продужава до данас и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете тајне. Без њега не може бити Цркве, али апостолско проповедање Христа и њихово свето дело продужују и сви хришћани. Црква у току богослужења заиста оличава главу и тело Христово, управо деловањем свештеника али не без учешћа верних.

Постоје три степена свештенства: ђаконски, презвитерски (свештеници) и епископски (владике), у које се уводи хиротонијом, а претходе им још два степена која су настала као плод црквене праксе и претходе ђаконату, а то су чтеци и ипођакони, који се подељују хиротесијом.