Реч црква употребљава се и за хришћанску заједницу и за здање где се одвијају богослужења. То, само по себи, говори о томе да заједница верних остварује себе као цркву Божију, као духовни храм, на месту где се служи литургија. Православна архитектура стога има своје литургичко значење, симболику која употпуњује симболику саме литургије. Историја црквене архитектуре је дуга и оставила нам је велику разноликост националних израза и стилова зависних од времена у коме су цркве настајале, али је свим православним храмовима заједничка и средишња идеја да је храм Божији ‘Небо на земљи’, место на коме, кроз учествовање у светој литургији цркве ми улазимо у заједницу (општење) са ‘будућим веком’, са царством Божијим.

Храм се обично дели на три дела: припрату или предворје (нартекс), средишњи део храма – брод (наос) и олтарски простор – мистичко средиште цркве. Сва три дела су украшена фрескама и иконама које помажу да успоставимо чврсту везу са светитељима – нашим заступницима у царству небеском, и да тако на свакој литургији искусимо пуноћу цркве.

Материјални храм – црква, не треба да постане сврха самој себи, већ мора да нам помогне да изградимо духовни храм – цркву Божију.